LATINIČNA VERZIJA

autor: Dušan Milovanović

Šumadija, selo Vodice, ranih 50.-tih godina 20.veka

(ili, kako je to zaista bilo)

                Крај лета/почетак јесени и шкртог сунца, отвара се јутро, шире се селом све гласнији одзвони пастирских меденица, расту и умножавају се уобичајени звуци буђења живота, гласање марве, узвици сељака, атмосфера уобичајеног живота. Сунце се лагано диже, испарава ноћашња роса, све је топлије и прва кола и таљиге, шкрипуцкајући, крећу по разрованом путу у поља, винограде шуме…

                У неко доба,  у касније јутро оглашава се необичан, уједначени звук: тика, така, равномерно, са синкопама, па опет тика-така, тика така… Звук креће из дворишта највредније фамилије, која је већ обавила све у кући и штали, доручковала, испратила децу у школу, разаслала чељад на разне послове, а у дому оставила тек по неко чељаде, да послује око ручка и других, женских преких послова. А за оно чекетање углавном буде одабрана старија жена, понекад бака, што се у тај заметни посао добро разуме. И она приступа малој, дрвеној, најчешће од зрела багрема, или каквог другог тврдог дрвета справи, која донекле подсећа на ногаре, где се ручном тестером крате дрва; само, овде су две гороње даске постављене као жљеб, а доле, носач справе је најчешће склепан и ретко налик пажљиво израђеној алатки. По средини направе, фиксиран у крајњој тачки постављена је дрвен и тешка тврда полуга што се од дуге употребе толико исполирала да сија толико да јој се при јачем сунцу мора прилазити полузатворених очију. Тај штап је дуг до једном метра и њиме се удара једном руком, под 90 степени у онај доњи дрвени жљеб, што на средини има процеп где испада триња и кора. Та направа зове се трлица, често је постављена под какав вењак или настрешицу, а понекад измештена у пољску кућу, ван села коју су називали трло. Све речено горе односи се на једну од  руку припреме обраде конопље да би се од њених дугих струкова извукло влакно, звано тежина.

                Моја бака, мајчина мајка, је сваке друге године засејавала њиву од пола хектара семеном од конопље и готово до краја се бринула о свему. Уосталом, ово кућно послушање скоро искључиво су обављале жене, сем орања и одношења снопља у оближњу реку, на ”кисељење”, да би кора око влакана прозукла (омекшала) и касније, добро осушена, могла да се на трлици лако одваја од влакна. Као деца, нисмо знали да је то обична, данас звана ’’индустријска” конопља (Cannabis sativa), и да њени листови, цветови и семе немају психоактивна својства.  Ипак, у време сазревања веома смо се забављали скупљајући и играјући се с врапцима што су се пре тога назобали семенки од конопље и сасвим изгубили оријентацију и вештину лета. Међутим, деци је било забрањено да залазе у њиву са високом конопљем; говорили су да ”се стабљике не ломе”

                Даље, као дете присуствао сам жетви конопље, што се у нас чинило из два маха, да би се одвојиле ”женске” од ” мушких” стабљика које су касније сазревале. То се у нас чинило оштрим српом, а дуге биљке су слагане у велике снопове, ови у копе (купе) и остављали да се добро просуше пре одношења и потапања у реку, или какву другу стајаћу воду. Чини ми се да је конопља у води остајала 3 недеље, а веома је забавно било што смо, као нешто старији, били склони и шумадијској витешкој дусциплини – хватању речне рибе рукама, радо залазили око уредно сложених снопова и без по муке хватали и веома крупне рибе. Затим су се снопови вадили из воде, полагали на траву да се добро оцеде а затм одвозили кућама (или на трло) и слагали у копе или камаре, кад је била већа количина. А затим, сасвим исушена стабла, од највише петнаестак дугих биљки постављано је у трлицу, и равномерно, уз померање их тукли оном дрвеном полугом Тако су се ослобађала унутра заробљена дуга, еластична и веома јака влакна. Кудеља (влакна) су се слагала на велике гомиле и уносиле у качаре, стављала на таване кућа, у разне отпражњене зграде, у сваком случају на веома сува места, а затим се чекало да ”провену” (до краја осуше)   и уведу у следећу фазу обраде – гребенање. Први посао на трлици био је једноличан и заморан, знам из искуства јер сам у више наврата пробао да заменим баку, али бих, сав знојав и задихан брзо одустајао. На трлици су се слагале велике гомиле плеве, која је најчешће остављана да сатрули, или би завршавала у ватри, обично попут  оних попут логорских. Тек каније сам сазнао да и од овог отпада може да се има велика корист, да се изради папир, целулоза, употреби као изолациони материјал или да, брикетин послужи за квалитетан огрев.

                Гребенање се обављало зими, кад већина послова умине, тако што су се звежњеви влакна провлачили кроз велике, зубате гребене да се преостали опиљци коре одвоје а дуге нити лепо сложе на гомилу. Затим се све односило на гребенару, где се поред вуне и тежина паковала у кануре па враћала кући. Заувек је остало у памћењу како жене прте и носе у Паланку огромне навиљке тежине, и то тако да се од ње готово и не могу видети. Поносне на своје постигнуће враћале су се кућама често румених образа и усхићене; велики посао је обављен, а драги Бог је био благонаклон према њима. Од добијена новца деца је увек следовао по мали фишек бомбона, а у кућу су улазиле разне, купљене потрепштине, док је део остављан за славе, светкови или – не дај Боже друге преке потребе. Вредне жене и мајке су затим приступале предењу, опет веома напорном послу, па сам поред лепих преслица и фино украшених вретена веома рано приметио огрубеле њихове руке, због увртања чврстог конца, али и најситнијих опиљака што су, поред свих претходних поступака чишћења ипак остајали на влакнима. Веома веште овим древним пословима оне су, непрестано пљуцкајући у прсте – уклањале заостале љуспице коре и добијале чисти, уједначени конац, намотвајући га на вретено. А када би оно отежало, препуњено кнцем начас се престајало, све се размотавало и слагала у велику клубад. Она су се даље односила на високу справу, звану мотоваљка и ту, окрећу је око вертикалне осе – слагале кануре, за основу или потку ткања, што се обављало при крају зиме.

                Део предива одлазио је ужарима, понекад и сарачима, често у чисту размену за њихове рукодеље, нешто је задржавано за кућне послове, док су се веће количине одлагале по гребенарама или магацинима и касније продавале текстилној индустрији или већим занатским радионицама.

                Позната као трајна и многим врлинама снабдевена творевина, још од неолитског доба,  веома распрострањена и квалитна гајила се у Србији и употребљавала за израду одевног платна      (кошуље веш, панталоне, хаљине, кабанице, капе…), за прекриваче и другу постељину, за јаку ужад, често и бродску, па за једра, вреће, различите торбе, прекриваче за подове, људе и животиње…

                 А од кућа, од тањег конца су се ткала платна за одећу, убрусе, постељину и често сукала тања ужад за кућне потребе. Напоменимо овде, да је во времја Србија била један од највећих произвоча конопљиног влакна у Европи.

                И онда је готово сасвим престало гајење конопље; стигао је најлон и други материјали и педесетих година конопља је сасвим отишла у заборав. Штету је учинио и повећани интерес за индијску конопљу, која је изашла на лоши глас ради снажних психоактивних супстанци. Под крај прошлог века нагло је скочио интерес за ове биљке, све је већа производња у свету, а код нас стидљиво се враћа; јер се од њих све може искористити, а од листова, цветова и семенки данас се приправљају многобројни, и традиционални и савремени лекови, парфеми и друга најразличитија средства и селектују многобројне супстанце.

Из такве, данашње перспективе чини се да овој биљци следи сјајни и тријумфални повратак у нашу стварност и животе.

У Београду

7530. године, месеца цветња, у дан 22.

По Старом Србском календару,
или 22. маја 2022. лета Господњег  

Душан Миловановић

---

ЋИРИЛИЧНА ВЕРЗИЈА – ОРИГИНАЛ

Конопља – Dушан Миловановић

autor: Dušan Milovanović

Шумадија, село Водице, раних 50. година 20.века

(или, како је то заиста било)

                Крај лета/почетак јесени и шкртог сунца, отвара се јутро, шире се селом све гласнији одзвони пастирских меденица, расту и умножавају се уобичајени звуци буђења живота, гласање марве, узвици сељака, атмосфера уобичајеног живота. Сунце се лагано диже, испарава ноћашња роса, све је топлије и прва кола и таљиге, шкрипуцкајући, крећу по разрованом путу у поља, винограде шуме…

                У неко доба,  у касније јутро оглашава се необичан, уједначени звук: тика, така, равномерно, са синкопама, па опет тика-така, тика така… Звук креће из дворишта највредније фамилије, која је већ обавила све у кући и штали, доручковала, испратила децу у школу, разаслала чељад на разне послове, а у дому оставила тек по неко чељаде, да послује око ручка и других, женских преких послова. А за оно чекетање углавном буде одабрана старија жена, понекад бака, што се у тај заметни посао добро разуме. И она приступа малој, дрвеној, најчешће од зрела багрема, или каквог другог тврдог дрвета справи, која донекле подсећа на ногаре, где се ручном тестером крате дрва; само, овде су две гороње даске постављене као жљеб, а доле, носач справе је најчешће склепан и ретко налик пажљиво израђеној алатки. По средини направе, фиксиран у крајњој тачки постављена је дрвен и тешка тврда полуга што се од дуге употребе толико исполирала да сија толико да јој се при јачем сунцу мора прилазити полузатворених очију. Тај штап је дуг до једном метра и њиме се удара једном руком, под 90 степени у онај доњи дрвени жљеб, што на средини има процеп где испада триња и кора. Та направа зове се трлица, често је постављена под какав вењак или настрешицу, а понекад измештена у пољску кућу, ван села коју су називали трло. Све речено горе односи се на једну од  руку припреме обраде конопље да би се од њених дугих струкова извукло влакно, звано тежина.

                Моја бака, мајчина мајка, је сваке друге године засејавала њиву од пола хектара семеном од конопље и готово до краја се бринула о свему. Уосталом, ово кућно послушање скоро искључиво су обављале жене, сем орања и одношења снопља у оближњу реку, на ”кисељење”, да би кора око влакана прозукла (омекшала) и касније, добро осушена, могла да се на трлици лако одваја од влакна. Као деца, нисмо знали да је то обична, данас звана ’’индустријска” конопља (Cannabis sativa), и да њени листови, цветови и семе немају психоактивна својства.  Ипак, у време сазревања веома смо се забављали скупљајући и играјући се с врапцима што су се пре тога назобали семенки од конопље и сасвим изгубили оријентацију и вештину лета. Међутим, деци је било забрањено да залазе у њиву са високом конопљем; говорили су да ”се стабљике не ломе”

                Даље, као дете присуствао сам жетви конопље, што се у нас чинило из два маха, да би се одвојиле ”женске” од ” мушких” стабљика које су касније сазревале. То се у нас чинило оштрим српом, а дуге биљке су слагане у велике снопове, ови у копе (купе) и остављали да се добро просуше пре одношења и потапања у реку, или какву другу стајаћу воду. Чини ми се да је конопља у води остајала 3 недеље, а веома је забавно било што смо, као нешто старији, били склони и шумадијској витешкој дусциплини – хватању речне рибе рукама, радо залазили око уредно сложених снопова и без по муке хватали и веома крупне рибе. Затим су се снопови вадили из воде, полагали на траву да се добро оцеде а затм одвозили кућама (или на трло) и слагали у копе или камаре, кад је била већа количина. А затим, сасвим исушена стабла, од највише петнаестак дугих биљки постављано је у трлицу, и равномерно, уз померање их тукли оном дрвеном полугом Тако су се ослобађала унутра заробљена дуга, еластична и веома јака влакна. Кудеља (влакна) су се слагала на велике гомиле и уносиле у качаре, стављала на таване кућа, у разне отпражњене зграде, у сваком случају на веома сува места, а затим се чекало да ”провену” (до краја осуше)   и уведу у следећу фазу обраде – гребенање. Први посао на трлици био је једноличан и заморан, знам из искуства јер сам у више наврата пробао да заменим баку, али бих, сав знојав и задихан брзо одустајао. На трлици су се слагале велике гомиле плеве, која је најчешће остављана да сатрули, или би завршавала у ватри, обично попут  оних попут логорских. Тек каније сам сазнао да и од овог отпада може да се има велика корист, да се изради папир, целулоза, употреби као изолациони материјал или да, брикетин послужи за квалитетан огрев.

                Гребенање се обављало зими, кад већина послова умине, тако што су се звежњеви влакна провлачили кроз велике, зубате гребене да се преостали опиљци коре одвоје а дуге нити лепо сложе на гомилу. Затим се све односило на гребенару, где се поред вуне и тежина паковала у кануре па враћала кући. Заувек је остало у памћењу како жене прте и носе у Паланку огромне навиљке тежине, и то тако да се од ње готово и не могу видети. Поносне на своје постигнуће враћале су се кућама често румених образа и усхићене; велики посао је обављен, а драги Бог је био благонаклон према њима. Од добијена новца деца је увек следовао по мали фишек бомбона, а у кућу су улазиле разне, купљене потрепштине, док је део остављан за славе, светкови или – не дај Боже друге преке потребе. Вредне жене и мајке су затим приступале предењу, опет веома напорном послу, па сам поред лепих преслица и фино украшених вретена веома рано приметио огрубеле њихове руке, због увртања чврстог конца, али и најситнијих опиљака што су, поред свих претходних поступака чишћења ипак остајали на влакнима. Веома веште овим древним пословима оне су, непрестано пљуцкајући у прсте – уклањале заостале љуспице коре и добијале чисти, уједначени конац, намотвајући га на вретено. А када би оно отежало, препуњено кнцем начас се престајало, све се размотавало и слагала у велику клубад. Она су се даље односила на високу справу, звану мотоваљка и ту, окрећу је око вертикалне осе – слагале кануре, за основу или потку ткања, што се обављало при крају зиме.

                Део предива одлазио је ужарима, понекад и сарачима, често у чисту размену за њихове рукодеље, нешто је задржавано за кућне послове, док су се веће количине одлагале по гребенарама или магацинима и касније продавале текстилној индустрији или већим занатским радионицама.

                Позната као трајна и многим врлинама снабдевена творевина, још од неолитског доба,  веома распрострањена и квалитна гајила се у Србији и употребљавала за израду одевног платна      (кошуље веш, панталоне, хаљине, кабанице, капе…), за прекриваче и другу постељину, за јаку ужад, често и бродску, па за једра, вреће, различите торбе, прекриваче за подове, људе и животиње…

                 А од кућа, од тањег конца су се ткала платна за одећу, убрусе, постељину и често сукала тања ужад за кућне потребе. Напоменимо овде, да је во времја Србија била један од највећих произвоча конопљиног влакна у Европи.

                И онда је готово сасвим престало гајење конопље; стигао је најлон и други материјали и педесетих година конопља је сасвим отишла у заборав. Штету је учинио и повећани интерес за индијску конопљу, која је изашла на лоши глас ради снажних психоактивних супстанци. Под крај прошлог века нагло је скочио интерес за ове биљке, све је већа производња у свету, а код нас стидљиво се враћа; јер се од њих све може искористити, а од листова, цветова и семенки данас се приправљају многобројни, и традиционални и савремени лекови, парфеми и друга најразличитија средства и селектују многобројне супстанце.

Из такве, данашње перспективе чини се да овој биљци следи сјајни и тријумфални повратак у нашу стварност и животе.

У Београду

7530. године, месеца цветња, у дан 22.

По Старом Србском календару,
или 22. маја 2022. лета Господњег  

Душан Миловановић